Мисао из наслова некако је прва зазвонила као могући кључ за разумијевање Савове приче. Остати вјеран себи, унутра трагати за аутентично својим, слиједити тај дамар без обзира на цијену. Казаће Саво и да то поштење није нимало јефтино. Као и сваки избор који гура некуд „мимо линије“ пожељних наратива и диктата разноразних фондова. Који пркоси помодном и допадљивом. Закономјерностима пунуде и тражње, ако је у овим нашим невременима од тржишта у сфери умјетничког још ишта и остало.
Баш због овог посљедњег, пут до себе, иако се чини најкраћим, најчешће води кривудавим и уским стазама и странпутицама. И у Сававом случају било је лутања. Данас вјерује да нашао свој аутентичан умјетнички рукопис, једнако препознатљив и кад своје доживљаје свијета слика уљем, акварелом или кад их слаже у мозаик. Још више него свом осјећају, вјерује другима који то исто потврђују, посебно кад су међу њима и они чије име нешто значи и који никад не говоре у вјетар…
„И то сад некако само иде својим путем – и не питам се куд ће ме одвести даље. Не повлађујем тржишту и зато плаћам цијену. Можда тржиште ‘натјерам’ да једног дана прихвати и то што ја радим. Јер, ако направиш нешто што је искрено и аутентично, онда можеш да освојиш и неког ко се у слику много и не разумије. Општи ликовни елементи, хармонија, равнотежа, контраст, емоције, кад се све то доведе у једну увјерљиву цјелину – оно дјелује на људе, без обзира на ниво ликовног образовања“, каже нам Саво.
УТОЧИШТЕ ОД СВАКОДНЕВНИЦЕ
Неком ће се учинити да из ових ријечи проговара малодушност. Да наш саговорник престрого суди и себи и другима. Да је и овдје све у крупним потезима четке, јаком колориту и контрасту, без детаља и пастелних прелива, баш као и на његовим платнима.
Јер, умјетничка биографија која прати Савово име све је само није скромна. Тридесет и пет самосталних изложби, углавном у градовима широм региона, на десетине колективних, учешће на бројним ликовним колонијама…
Вишу школу ликовних и примењених уметности Саво је завршио у Београду, код професора Здравка Вајагића. Учити од врсног умјетника и еминентног ликовног педагога за Сава је била изузетна привилегија, тим прије што је професор Вајагић био тај који је у њему препознао даровитост посебне врсте, са којим је и касније дуго сарађивао – и до данас остао пријатељ.
Академију уметности у Новом Саду на сликарском одсјеку завршио је код професора Јована Ракиџића, а мастер студије – сликарство на Академији ликовних умјетности у Требињу. На овој високошколској установи у свом граду Саво данас ради као доцент на предметима Мозаик и Мурал.
Уосталом, неспоразум са свијетом је усуд умјетника стар колико и сама људска потреба да се препушта креативној игри духа. За ове посвећенике је свако доба, из оне Хедерлингове дилеме, било једнако оскудно. Ни данас ова мука није само Савова. Али је мало ко и пошао овим путем из рачунице. Потреба за стварањем порив је снажнији од сваког лукративног резона. И Саво има неко своје виђење смисла стваралачког напора…
„Рецимо, свакодневница око тебе ти је прилично неподношљива. А онда си успио да освојиш неки свијет у коме се добро осјећаш. У њему налазиш неку своју терапију, авантуру, неки виши смисао. У тренуцима када ствараш нешто ново доживљаваш неку посебну радост – тада имаш осјећај да је пола града твоје. То су неки тренуци који те негдје бране од свег овог лудила око тебе. И већ самим тим – овај посао има неког смисла. Онда, с друге стране, ни та слика која ће сутра завршити на нечијем зиду – није ни она беживотна. Она у неком простору и у неком ко баци поглед на њу увијек поправи нешто. Као кад нас сваки пут дигне и поправи, рецимо, сусрет са нечим племенитим и људским у другом човјеку. Зато слика мора имати неку своју унутрашњу енергију, а то се може постићи само ако се ради искрено и кроз себе. А ни у искрености нећеш далеко догурати – ако је то што радиш далеко од завичаја…“
ЕНЕРГИЈА КАМЕНА
Ни завичај, изгледа, није нешто што примамо са саморазумијевањем. И за њим ваља трагати а понајчешће га открију тек зрелост, године и искуство. Све то негдје има везе и са оним поштењем према себи са почетка приче.
Саво нам каже да је петнаестак година био ван Требиња. Временом је осјетио и разумио да га његов завичајни камен толико вуче да ни на коју другу средину не би могао да се навикне.
„Дуго сам био у Војводини – иако би ми можда неке друге, економске ствари тамо биле за живот подесније – видио сам да тамо не могу да живим. И раније, у стваралаштву кад наиђу неке кризе – одеш кући и напуниш се. И кад живиш негдје далеко, било гдје, било би добро да барем повремено дођеш. Шта се тад деси, у та два или три дана, то ти најбоље и не знаш. Али ова земља, ово небо и камен, карактер наших људи, имају то нешто што пуни човјека неком снагом. И кад је немаш, овдје она дође. Овдје и кад се двоумиш око неког питања, кад те дилеме муче и мјесецима – изађеш на неко брдо и за неколико минута у глави ти буде све јасно.“
У ЕКСТАЗИ ПОЕТСКОГ РЕАЛИЗМА
Нешто од стваралаштва Сава Рупића недавно је имала прилику да упозна и бањалучка публика – на изложби приређеној у Великом изложбеном салону Банског двора.
Тридесет пета самостална изложба, под називом „Трагом сунца и камена“, представила је радове инспирисане завичајним мотивима и већином настале у посљедње двије године – а у техникама уље и акрил на платну и мозаик.
Историчар умјетности и ликовни критичар Ђорђе Кадијевић, у приказу за каталог изложбе, записао је, између осталог, да је „када слика Рупић у екстази поетског реализма чије главно изражајно средство јесте боја“, те да су „извјесна поетичност, топлина и интимистичка присност доживљаја једнаки и на сликама и на мозаицима“.
„Рупић није ишао на фасцинацију, на очаравање гледалаца које ће их држати у доброј вољи у простору његових слика. Умјесто агресивних ефеката, његова слика ће живјети у нама захваљујући зрачењу своје особите топлине. Њу неће умањити ни Рупићев широки, снажни, мушки потез четком. Напротив, његов сликарски или мозаичарски ‘рукопис’ биће јака, па можда и најјача компонента привлачности која нас везује уз Рупићев свијет“.
Зато и не чуди што су мотиви их Херцеговине доминантни у Савовом стваралачком универзуму. То су најчешће инсерти из овдашњег пејсажа…
„Рецимо, стара камена кућа и сувозидина, иза плаво небо, поред неки чемпрес, смоква или кошћела. Плодови шипка, кад зађу дубоко у зиму, па онако попадају по снијегу… Дакле, не панораме, већ мањи исјечци са посебном атмосфером. Безброј тих малих слика негдје кадрираш и похраниш у свијести. А онда када сликам, кренем са неком почетном идејом, али то никако не значи да ће слика на крају бити оно што сам замислио. Упуштам се у својеврсну авантуру. То је сликање са доста подсликавања. На крају слика мора бити таква да посматрач осјети погледом ту материју, ту енергију камена. Кад бих рецимо сликао море или неки другачији пејсаж, могао бих то урадити само занатски јер ја то не осјећам. Не погађам му душу. Лако је отићи на интернет и копирати неке већ потврђене умјетнике – али ја са њима немам ништа. Можеш на тај начин неке људе око себе да фасцинираш, да се додвориш ономе што се тражи и награђује и да ти се многа врата у животу отворе. Али губиш радост сликања. То је сва напола на силу. И онда бих радије возио камион по Европи него тако радио…“
НЕЧИМ УЗВРАТИ НА СВАКИ ПОГЛЕД
Историчар умјетности и ликовни критичар Ђорђе Кадијевић записаће о Саву Рупићу да „спада међу наше најбоље мајсторе упражњавања тешке и деликатне технике мозаика“.
Чини се да је Савова веза са каменом готово судбинска, да је мозаик њега одабрао – и да није било обрнуто. Дјед му је био камени мајстор. У родној Загори некако су Саву камења била и прве играчке. Каже да је имао и срећу што је Виша школа ликовних и примењених уметности у вријеме његовог студирања била можда и најозбиљније мјесто у Београду гдје се његовао мозаик. Још више што је имао прилику да дуго година буде први сарадник професора Вајагића на радовима у овој захтјевној ликовној техници у више манастира у Србији.
„Тако да могу рећи да сам био на извору. То је дисциплина која је једно 400 година била прекинута. Она се интензивније ради у Србији у посљедњих можда тридесет година. Ја сам тај занат савладао и једно вријеме сам то радио да бих преживио. И схватио сам још да са мозаиком нећу бити оштећен у погледу уљаног сликарства, којим сам се ипак највише бавио. Они иду упоредо. Кад се презаситим сликајући, кад имам креативну кризу – узмем и куцкам каменчиће. Припремам се за нови рад и већ се осјећам добро. Мозаик је нешто што ме истински опоравља“.
Саво каже да умјетници углавном бјеже од камена. Руке огрубе а може и да настрада који прст. И солидни мозаичари често нису довољно вјешти у излијевању, па оно што је добро посложено најпосле упропасте. Том техничком аспекту, каже наш саговорник, мало се посвећује пажње и на академијама. Коликогод звучало прозаично, Саво ће признати да му је од велике користи било то што је својевремено радио и као зидар у „Неимарству“. Такође, и да рад у мозаику има и неке предности у односу на друге ликовне технике…
„Посебно данас, кад умјетник лако може да дође до камена у 150 различитих боја. У мозаику, када видиш да си нешто добро посложио, али ти се не слаже са претходним – скинеш ово старо па опет слажеш. У акварелу кад нешто погријешиш, одмах бациш. И у уљу се можеш ‘вадити’ донекле, али се тада види да је слика прерађена, намучена. Мозаик је готов тек кад поставиш посљедњу коцкицу. С друге стране, ако технолошки исправно урадиш, то је нешто вјечно – не може му ништа ни сунце, ни вјетар, ни киша. Недавно сам био код цркве у Туранима гдје сам некад изнад врата радио мозаик – малим коцкицама, три пута три милиметра – и ниједна од њих се није покренула. Знам засигурно да и за 150 година неће…“
Мозаик изнад врата цркве у Туранима
Посвећен, стрпљив и минуциозан рад најпосле буде награђен. Јер…
„Кад мозаик поставите, често изнад неког камина или у неком предсобљу, он оплемени тај простор – да је то невјероватно. Ако си успио да с тим каменчићима посложиш нешто од твоје емоције, умјетничког рукописа, поднебља – он итакако умије да узврати на сваки поглед. Увијек ти врати нешто. За то умјетност негдје и служи. Иако постоји и она другачија умјетност, чији су циљеви другачији, која је упућена на неки конкретан друштвено-политички контекст. Мени та ангажована умјетност никад није била блиска. Драже ми је оно што је блиско сваком човјеку…“
ДАМАР КОЈИ ПОМЈЕРА ИЗ РАВНОДУШНОСТИ
Иако то умјетници по правилу нерадо чине – оправдано увјерени да су већ све рекли својим дјелом – Саво ће ипак пристати да нам понешто каже и о томе како он доживљава и тумачи властити ликовни рукопис…
„Композиција је за мене пресудна ствар. Свака слика која има лошу композицију није више за гледање. И људи без ликовног образовања могу да осјете кад је умјетник ту промашио. Дозвољавам себи да колористички односи буду снажнији. Слика је тако динамичнија него у стварности, али ми се чини да сам тако искренији. Често сликам без детаља, са ширим четкама. Желим унијети више снаге и дамара, животне драме на те слике. Није довољно да је слика лијепа. Ако те нисам покренуо да ти то још једном погледаш, ако не изазовем реакцију и оставим посматрача у равнодушности, онда нисам успио. Али треба наћи мјеру како такав приступ не би прешао у агресију. За све то је потребна и храброст. Па ако си храбар више него што треба, платиш велику цијену. Све то има везе са животом. На сликама нема лажи…“
Савовом портрету, који овдје приводимо крају, требало би још пуно наноса боје, детаља, свјетлости и сјенки. Мозаик, нанизан од утисака, размишљања и покоје биографске чињенице, отворен је и за другачија преслагивања, окренут у неизвјесност. Недостаје ту још много каменчића. Неке ће тек нанијети вријеме пред нама. Уосталом, како за мозаик рече наш саговорник – завршен је тек кад се угради и посљедњи…
Извор: Редакција/Радио Требиње/Аутор: Раде Савић