Фотографа и графичког дизајнера Игора Дутину живот је водио на разне стране, па ипак, пажљиво ослушкујући све знакове поред пута знао је како остати досљедан себи. Као неко ко се не либи да јасно изнесе властити став, било кроз умјетност или онако, ноншалантно у свакодневној конверзацији, припада онима који своје креативне тежње и промишљања на оригиналан начин износе пред јавност. Властите имагинације одувијек је изражавао језиком умјетности, било да се радило о цртању, фотографији, графичком дизајну, новинарству, чак и као професор.
Причајући приче ликовним језиком запажао је све што га окружује, а радећи на себи, ма колико се околности мијењале, својим умом прецизно је биљежио коју је то поруку неопходно послати. Зато су његови фотографски, али важније умјетнички кораци разноврсни и плодоносни. Резултат импресивности и дубоког промишљања.
Бавећи се фотографијом, а потом и графичким дизајном, што је у коначнци и завршио на Ликовној академији у Требињу, користећи све доступне алате а најприје непогрешиве инстинкте, прешао је позамашан пут у каријери. Од ратног фоторепортера, преко сток фотографа и графичког дизајнера, до некога ко се, па и када друштво нема слуха за то, ипак бави културом, као насушном потребом сваког интелектуалца.
Веома искрено са нама је подијелио готово све своје пређене километре и временске дистанце у којима се од дјечака који је цртао стрипове до професора на требињској Ликовној академији, од Сарајева до Требиња, много тога постављало пред њега. Учинило нам се да је баш фотографија у том умјетничком сазвијежђу заузела централно мјесто.
„Фотографија ме прати одувијек, а све је заправо почело са цртањем, том дјетињом жељом да будем цртач стрипова. Била је то љубав, нека жеља наивна и дјечачка, а кад нешто волиш није толико важно да ли је успјешно или није. Интересовање за фотографију почело је у средњој школи. Нашао сам се у друштву људи који су се занимали за визуелно. Из жеље да се човјек изрази неким медијем боље, писао сам стрипове, волио сам да причам приче, што и данас волим, и фотографија се природно надовезала“, отвара наш разговор Игор, који је у међувремену остварио запажене резултате и јасно се профилисао и у другим креативним областима.
СА фОТО-КОЛОНИЈЕ У БУГАРСКОЈ
Како нам каже, као и све друго у његовом животу, и фотографија је настала као продукт знатижеље. Превасходно и њему најблискији, самим тим и најбољи начин да изрази оно што у себи носи. Управо такав какав јесте, фотографију доживљава посве другачијим средством комуникације у односу како је често његови савременици перципирају.
„Фотографија је једноставно дио мог начина размишљања о визуелном, о ликовном, о умјетности уопште. Према фотографији имам однос не као нечега што је хватање тренутка, него као начин да покажем шта мислим, да испричам свој однос према томе што видим, да то у ствари буде мој израз, мишљење, одраз мог унутрашњег стања. Јако је битно да се у фотографији нађеш у тачно одређеном тренутку на тачно одређеном мјесту, али тачно одређени ти у одређеној свијести и стању духа и мисли. Ако се то треће не појави, ништа се неће догодити, гледаћемо ствари и нећемо их видјети. Зато кажем да је за фотографа најважнији алат његов мозак, а не очи и то је суштина, како смо доживјели оно што смо видјели!“
Прва, ако можемо рећи и права фотографска искуства стекао је деведесетих година прошлог вијека. Рођен и одрастао у Сарајеву, већ почетком рата нашао се на Палама гдје је отпочео каријеру фоторепортера у Српској новинској агенцији (СРНА) и Европској прес фото агенцији. Ни сам не слутећи, постао је један од најбољих фоторепортера па су му се у раној младости фотографије неријетко налазиле на насловним странама многих угледних свјетских часописа, међу којима и међународних пословних новина „Financial Times“.
„Тај посао сам радио добро, био најбоље плаћен у то вријеме у РС као фоторепортер, успијевао да обезбиједим пристојну егзистенцију. Моје фотографије, тада актуелне, објављивали су сви свјетски часописи и у неколико наврата сам знао да осванем на многим насловним странама. Није нас у то вријеме било пуно а агенцијска фотографија уђе у дистрибуцију и нађе свој пут. Највећи проблем код ратних фоторепортера је страх. Ја га нисам имао, не зато што сам храбар, него зато што сам био млад и блесав и заиста нисам осјећао никакву препреку да се појавим на мјестима на којима је објективно опасно. Наравно, све се то скупља и таложи у човјеку. Радио сам као службени фоторепортер за Европску прес фото агенцију, тезгарио за разне стране агенције, домаће новине. Када се СРНА преселила у Бијељину, а мени нуђено да пређем тамо, нисам прихватио јер ме у том тренутку такав фотографски посао више није покретао. Напамет ми није падало да градим каријеру у том правцу, да профитирам на туђој несрећи. Радије сам се једно вријеме повукао и фотографисао своју дјецу“, својствено њему, без задршке нам рече.
Тада се опредијелио за Требиње. Мјесто у којем је растао упоредо са Сарајевом. Ту, гдје су незаобилазни били сви боравци током школских распуста код бабе и дједа. Привићи се изнова на други менталитет и средину није било лако, али ни немогуће, посебно ономе ко воли да истражује и допуњује себе новим искуствима, неопходним за лични напредак.
Управо са потребом да се непрекидно надограђује, на чему више пута инсистира док разговарамо, не само кроз каријеру, већ много више на људском нивоу, остати човјеком у свакој ситуацији за Игора је категорија која се ни сам чим не може поредити. Након ратног искуства у новинарству и фотографији, па и ако би му неким другим стазама можда ишло лакше, одабрао је да животу приступа сходно својим увјерењима и принципима.
ПЛАКАТ ИЗ СЕРИЈЕ "ИД-ентитет"
Са темпераментом који не може да мирује, природно се, како рече „закачио“ за дизајн, те сва годинама стечена знања уобличио на Академији ликовних умјетности Требиње, одсјек графички дизајн.
„Као резултат школовања промијенио сам приступ фотографији, а студије искористио да радим на себи. Још у Сарајеву сам ишао на Ликовну академију као средњошколац код професора Михајла Прице на часове и имао лични афинитет према свему томе. Тек касније, кад су се животне прилике стбилизовале уписао сам Ликовну академију, завршио и први и други циклус студија и већ шест година радим, прво као астистент, а сад као виши асистент на предметима фотографија, графичке комуникације, графичко обликовање књиге. Радим свашта из области графичког дизајна, логотипе, брендирање, опрему књиге, плакате, често са јаким фотографским искуством које немилице користим и у дизајну“.
А кад се човјек најбоље осјећа у свом природном окружењу неминовно је да ту расте и развија се у најљепшем смислу. Сходно Игоровом афинитету, вјечитој глади према покретању ствари са мртве тачке, рекли бисмо да га је тај неприкосновени лајт мотив гурао више и даље. Из пусте знатижеље у једном тренутку кренуо је и са сток (stock) фотографијом. Наравно, потребно је имати слуха каква ће то фотографија привући пажњу и наћи своје мјесто било гдје широм свијета. А нашем саговорнику таква истанчаност не недостаје.
СТОК фОТОГРАФИЈЕ ИГОРА ДУТИНЕ
„Сток фотографију радим скоро 15 година. По природи нисам човјек који ће радити једну те исту ствар цијели радни вијек. Резултат ми и није толико битан колико сазнање да сам нешто радио. Двије године сам био слободан умјетник и живио од сток фотографије, имао сам простора и средстава да то урадим и имао сам циљ. Ту има милион категорија какве фотографије се траже од моде, козметике, бизниса, образовања, здравља, спорта… Оно што сам ја радио била је концептуална фотографија – пословна, модна, концепти финансија, трансфери емоција. Временом сам све свео на фотографије хране. Волим да кувам, све сам спремим и фотографишем. У том аспекту подигао сам ниво квалитета до неког пристојног, толико да сам задовољан резултатима. Са сток фотографијом почео сам на вријеме, а сада и то сводим на минимум. Полако излазим из ове приче и већ имам неке нове идеје“, рече нам смијући се, а схватајући његов ментални склоп јасно нам је да је нешто ново већ завртио у глави, о чему ће се тек, сигурни смо причати и што ће опет имати одјека.
Јер, сјећамо се времена док је са њему блиским пријатељима и сарадницима из чистог ентузијазма и потребе човјека за лијепим водио Удружење грађана „Сунчана капија“ и културни портал „Сунчана Херцеговина“ са жељом да допринесе културној сцени у Требињу. Била је то прича, а каква него посве другачија и док је трајала представљала је форму проткану племенитим циљем да се оно што чини културну баштину једног поднебља обједини на профилисан начин. Иако није опстала, за Игора и данас представља спознају да је опет неке ствари дотакао и измакао из свакодневице.
Од некога ко је сазријевао у вријеме другачијих норми културе, до успјешног фотографа и графичког дизајнера, увијек спремног да каже оно што треба да се исприча слутимо да је Игор Дутина ову страну личности развијао колико кроз академске студије, још много више и кроз сам живот. Перципирајући реалност из посве другачијег угла, а надограђујући је непресушном маштом, свему чега се такне удахне задивљујуће елементе. Бити другачији није му примарни циљ. То је више спонтаност душе која као таква нађе простора да се искаже. Засигурно није први ни једини, али нам је мила прилика да баш под овим нашим небом у актуелном тренутку свједочимо о појединцима са неспорним квалитетом!
НЕ – ИЗЛОЖБАМА ПОД МАСКАМА
„До сада сам излагао широм БиХ, Србије, Словеније, Бугарске. Имао шест самосталних и више колективних изложби са требињским ‘Фото кино клубом’ и Ликовном академијом. Непрекидно радим и имам спремне двије нове изложбе, од којих је једна одавно договорена у Пироту. Стално је одлажем јер сам изгубио жељу да излажем под маскама у ограниченом броју посјетилаца. То ме потпуно демотивисало и тешко улажем енергију у такав концепт. За мене су изложбе посебно задовољство. Прилика да комуницирам са другима, да видим изразе на лицима посјетилаца, да размијенимо емоције. У датим околностима то је немогуће па изложбе чекају неке боље дане“.
ФОТОГРАФИЈА НЕКАД И САД
„И данас, као и у вријеме каријере фоторепортера знам да се изненадим када негдје видим своју фотографију. Симпатична ми буде реакција других, попут колеге који ме видио на билборду у Италији, на једној од сток фотографија са мојим ликом. У односу на ратни период сада је овај посао много лакше радити. Тада су биле специфичне околности и фотографска техника препуна ризика хоћу ли успјети, како да развијем филм, није било електронске поште, ни дигиталних апарата. Имао сам приручну лабораторију да не зависим од других и носио сам са собом опрему за развијање да бих могао да пошаљем фотографију у свијет. То је био изазов и са техничке и новинарске стране, много компликованије него данас и није ми имало никакву драж. То чекање да ли је успјела фотографија само ми је било додатна траума. Данас је много лакше кад не мораш бринути о техничком аспекту и радије сам за садашњу опцију. Технологија се непрекидно развија, као и човјек. За мене су то двије нераскидиве ствари и не видим зашто бих себи отежавао рад. Поштујем колеге које то воле, али то одавно није моја прича“
Извор: Редакција/Радио Требиње/Аутор: Маја Бегенишић