„Људи су склони некој, рекао бих романтизованој представи о умјетнику – као о занесењаку, што је заправо погрешно. Јер начин на који смо ми структурисали наш наставни план и програм управо је такав да, пролазећи кроз различита умјетничка подручја, млад човјек изграђује основ да креативно мисли и на темељу тога бива оспособљен да се укључи у различите процесе у друштву, заједници и животу…“
Причати о јубилеју високошколства у Требињу – у случају Академије ликовних умјетности у Требињу не иде без двије ограде. Прва је да је академија, барем формално, старија од јубилеја. Друга – да академија ни тада није актима дефинисана као новоформирана високошколска установа, већ као издвојена јединица тадашње академије универзитета у Сарајеву, која преузимањем и иновирањем њених наставних програма, у новонасталим околностима дисолуције једне земље, наставља рад у другом сједишту. О томе нам још на почетку разговора казује декан Академије ликовних умјетности у Требињу Веселин Брковић.
Тешко да бисмо могли наћи позванијег и упућенијег хроничара о ове три деценије академије од некога ко је све ово вријеме био свједок и активни судионик свих развојних фаза њене историје. Више од половине свог живота наш саговорник везао је за академију. Могли бисмо рећи, да су се он и академија три деценије међусобно изграђивали. Био је међу уписницима оне прве генерације студената из 1995. године. Истински посвећеник књиге и науке, притом све вријеме стваралачки активан, остаће вјеран и ликовној умјетности и академији у свом граду – овај пут са друге стране катедре, гдје ево већ двије деценије, растући и потврђујући се једнако и у професури и на пољу умјетничког, дочекује и испраћа нове генерације студената. Уз посао у настави, већ други мандат припале су му и бриге, обавезе и одговорности око администрирања установом…
– Нисам сигуран да је довољно позната чињеница да је Академија ликовних умјетности најстарија високошколска установа у Требињу. Наиме, Народна скупштина Републике Српске је 14. септембра 1992. године донијела одлуку о издвајању чланица универзитета у Сарајеву и њиховом удруживању у новоосновани универзитет у Сарајеву – Републике Српске. Да би већ сљедеће године донијела и одлуку о организовању рада овог универзитета и тада је надлежно министарство донијело и одлуку о именовању вршиоца дужности декана – академика Милорада Ћоровића, који је у то вријеме био декан академије у Сарајеву, сада са задатком да обезбиједи услове за наставак рада академије у промијењеном сједишту – у Требињу. Наравно, све се дешавало у веома сложеним околностима, па није било услова да академија у то вријеме и настави рад. Прошле су двије године, да би у школској 1995. почео и наставни процес у Требињу…
- Академија је почела са радом у Требињу још у ратно вријеме, у нередовним и околностима крајње оскудице, тек на голим мишићима неке посебне воље, оптимизма и ентузијазма, док је свега осталог, што је било потребно за такав подухват – добрано мањкало. Каква су ваша сјећања на те дане и како о њима данас размишљате?
– Са ове тачке гледишта – заиста је то био невјероватан подухват. У данашњем времену свеопштег изобиља тешко је уопште и разумијети младим људима у каквим је околностима академија почела да ради. Почевши од самог пријемног испита те 1995. године, на којем сам и ја био, а који се дешавао уочи једног од најтежих периода у историји града. Уз звуке сирена које су упозоравале на опасност – полагати пријемни испит јер треба да почне да ради једна умјетничка академија, па то дјелује заиста нестварно. Потом су одржана још два пријемна и укупно 24 студента уписано је у прву генерацију, која је почела са наставом у просторијама тадашњег Дома културе. У врло скромним условима, гдје је много тога недостајало, са оскудним кадром. Ослањали смо се на гостујући кадар, прије свега из Црне Горе и Србије. Тада су формирана два одсјека – сликарство и графика, јер за више од тога могућности није било. Међутим, у то вријеме тако је било у свим сферама живота у овоме граду и држави. Сви су дијелили исту судбину. Али се негдје осјећала и заједничка потреба да се гради нешто ново и да свако од нас треба да пружи максимум и са своје стране допринесе функционисању државе у цјелини. Мислим да је постојао један колективни дух који је био прожет заједничким напорима у свим сегментима живота. Са ове дистанце, могу да кажем са пуном свјешћу и одговорношћу да су академију у Требињу одржали управо студенти: својим интересовањем – да студирају ту, да истрпе много тога, али да својим преданим радом, даровитошћу, постојаним бављењем овом врстом стваралаштва без обзира на околности, ентузијазмом и вјером у неку бољу будућност – дају допринос да установа опстане. Пуно се радило у то вријеме, па из тих првих неколико генерација и даље имамо на сцени доста појединаца који су умјетнички активни и који су у међувремену изградили своју препознатљивост на сцени, не само нашег града него и окружења.
- Како је текао раст и развој академије у наредним годинама и десетљећима – у погледу борбе за пристојније материјално-техничке услове за рад, да се осигура наставни кадар, креирају околности за формирање нових катедри? У овом периоду историјата установе кључном се чини 2005. година, када је преласком академије у нову зграду, у кругу некадашње касарне, ријешен барем дио ових проблема…
– Било је потребно да прође више од деценије да се створе услови да кренемо са новим катедрама. Те 2005. године прешли смо у нову зграду, а двије године након тога формирају се двије нове катедре – за графички дизајн и вајарство. Мало послије тога стварају се услови и да започнемо други циклус студија. Данас, заправо, академија има један студијски програм који се зове ликовна умјетност – на првој години су заједничке основе које сви студенти слушају, а онда се од друге године опредјељују за један од четири одсјека, односно катедре. Зашто је то тако? Зато што млад човјек долази овдје са једном жељом и размишљањем шта би требало да студира, да би током те прве године боље упознао и себе, открио склоност можда према нечему другом од првобитне жеље, да се на некој другој страни боље може изразити, да нека друга умјетничка област више одговара његовој природи, дару и карактеру. Наравно, све то уз помоћ нас из наставног кадра, који имамо задатак да пратимо успјешност сваког студента по одређеним сегментима битним да их квалификују за одређену катедру. Важно је напоменути и да се ова академија разликује у односу на неке друге јер нуди велики број изборних предмета, почевши од друге године, па су студенти у прилици да током школовања добију преглед све четири умјетничке области. И да се са завршним дипломским радом они заправо формирају као комплетно ликовно образоване личности, а не као неко ко је уско специјализован за само једну од те четири. Али наравно, то је био процес који је требало пролазити дуги низ година. Током тих година један већи број хонорарно ангажованих наставника је престајао са радом – зато што се на академији полако формирао и властити кадар. Наравно, као и на свим академијама када тек почињу са радом неопходно је било да се ослонимо на неке старије установе – и ми смо заиста знали правилно да цијенимо њихову подршку, ангажман и улогу у тим почетним годинама.
- Шта је академија данас – њена лична карта? Како бисте дефинисали њену образовну мисију?
– Данас је Академија ликовних умјетности у Требињу, чланица Универзитета у Источном Сарајеву, чија је образовна мисија да кроз извођење студијског програма обезбиједи квалитетан наставни процес, који уважава најновија наставна, умјетничка и научна достигнућа, да подигне и омогући даља истраживања на подручју ликовне умјетности и да унаприједи своју позицију у свом конкурентском окружењу – али провјером успјешности према међународним стандардима. Ово посљедње сматрам јако важним. Студенти се кроз овај наставни процес, кроз теоретски и практичан рад, у оквиру предвиђених програма из области сликарства, графике, графичког дизајна и вајарства едукују у самосталне ликовне умјетнике, али такође – и у ликовне педагоге. И ово бих нагласио – да се формирају у комплексне слободне умјетничке личности, које нису само оспособљене да се самостално баве умјетничким стваралаштвом, већ и да су као академски стручњаци припремљени за одговорно и креативно бављење наставом ликовне културе у основним и средњим школама. То је нека наша основна мисија. Људи су склони некој, рекао бих романтизованој представи о умјетнику – као о занесењаку, што је заправо погрешно. Јер начин на који смо ми структурисали наш наставни план и програм управо је такав да, пролазећи кроз различита умјетничка подручја, млад човјек изграђује основ да креативно мисли и на темељу тога бива оспособљен да се укључи у различите процесе у друштву, заједници и животу. Имамо примјере и у самом граду нашем, али наравно много више у окружењу – с обзиром на то да највећи број наших студената долазили из других средина – како се они укључују у различите активности, а не остају само на пољу умјетничког стваралаштва.
- У којој мјери настојите да иновирањем наставних програма држите корак са временом, између осталог и у правцу истраживачког – у новим медијима и технологијама продукције у савременој визуелној умјетности, која се све више одаљава од класичних ликовних техника? И гдје је у том смислу мјесто наше академије у односу на референтне установе високог образовања у региону?
– Специфично за академију је то што су овдје наставни процес и умјетничко- истраживачки рад увијек повезани. Настава се кроз индивидуални приступ сваком студенту допуњује и обогаћује резултатима до којих наставно особље долази на пољу свог властитог умјетничког рада. Тако да је умјетничка активност овдје регулисана као дио радних обавеза, она је неопходна и за избор у више звање. Студентима, када се први пут с њима сусретнем на часовима, обично кажем – да ја предајем искуство. Јер сам мало старији од њих, већ сам пролазио кроз различите ситуације у стваралачком процесу и предајем оно што не може да се нађе у литератури, оно што је продукт вишедеценијског бављења одређеном проблематиком. То је заправо и оно најдрагоцјеније што студент може да добије кроз тај индивидуални рад. Такође, морамо да разумијемо и контекст времена, да у континуитету пратимо и промјене која се збивају у самој умјетности, те да на темељу тога повремено ревидирамо наставни план и програм, уводимо иновације у наш наставни процес. Тиме оно што је традиционално у ликовној умјетности, оно што представља канонизоване ликовне вриједности, бива обогаћено оним што јесте актуелни ликовни тренутак. За умјетност данас не можемо да кажемо да је боља у односу на претходне вијекове. Али она заиста више није иста. Не вјерујем да умјетност напредује. Али је потпуна другачија. И сходно томе што је другачија, појављују се нови приступи – па данас више не говоримо само о штафелајној слици, говоримо и о екранској слици или о дигиталној слици. Не говоримо само о ликовној, већ и о визуелној умјетности, извођачкој и перформативној умјетности. Настојимо да одржимо корак са оним што јесте актуелни ликовни тренутак и увођењем нових предмета, као што је фотографија, видео арт, мултимедија, интердисциплинарна медија, експериментална графика, графичке комуникације… Односно, да у наставни процес уградимо све оно што је неопходно да би омогућили студентима што бољу и квалитетнију информацију о ономе што се данас збива на различитим подручјима ликовне умјетности.
- Шта је академија граду – и град академији? Некад се могао стећи утисак да је академија, у односу на средину у којој ради, у доброј мјери неинтегрисан, готово „гетоизиран“ простор. Како гледате на тај однос? Другим ријечима, колико академија успијева да допринесе потребама града, првенствено на пољу културе – и с друге стране, колико наша средина вреднује значај ове установе и настоји да пружи довољно студентима који се образују у Требињу?
– Ја сам неко ко се родио у овом граду и ко је својим свјесним избором одабрао да овдје живи. И неко сам коме је више од пола живота везано за рад ове академије. Такође сам неко ко је пуне 34 године присутан у јавном простору града, почевши од тренутка кад са приредио своју прву самосталну изложбу. И мислим да је то све побројано на неки начин помогло да дође до успостављања квалитетне коминикације између установе и града. Зашто то кажем? Зато што мислим да није постојала та комуникација јер једни друге нису препознавали на адекватан начин. Вријеме ће показати да академија није имала приступ који је био добар и адекватан и у том смислу мора да преузме свој дио одговорности. Мислим, такође, да су та времена далеко иза нас. Лично имам веома добру комуникацију са свим релевантним адресама, не само у нашем граду, а на темељу тога отворио се веома квалитетан дијалог. И управо та све боља сарадња са локалном заједницом допринијела је да се сада већ препознаје значај рада академије за ширу друштвену заједницу. Академија јесте свјесна доприноса локалне заједнице за њен развој. Обично се мисли на неку материјалну подршку, али ја не мислим на то – говорим о нечем другом, о стварном препознавању и разумијевању шта јесте та установа, шта она ради и шта представља за град. У том смислу бих поменуо „Повељу града Требиња“ коју смо добили – имао сам задовољство и част да се тим поводом обратим на свечаној сједници Скупштине града и да говорим о тој пруженој руци, коју смо тада заиста са радошћу прихватили. И од тог тренутка је чињеница да је та комуникација све боља и да она на различите начине доприноси бољем функционисању ове средине. У Требињу је читав низ људи који мирно и тихо, стручно раде свој посао и на такав начин омогућавају да овај град постоји и функционише у различитим аспектима. Академија спада у установе које његују такав приступ. Лично нисам за то да се много говори о таквим активностима, јер сам напросто скептичан према сваком производу који се много рекламира. Али исто тако је важно рећи да је дошло и вријеме да изађемо мало више у јавни простор и да широј јавности кажемо – ко смо, чиме се бавимо и зашто постојимо већ три деценије. Постоје конкретне подршке од стране града студентима који овдје долазе да студирају. И то треба свакако нагласити. Постигнут је договор да одређен број студената, који постигну најбољи резултат на пријемном, добију стипендију од града. Дакле, да финансирамо и подржимо долазак студената у наш град, без обзира из ког краја долазе. А не само да финансирамо одлазак из града, без обзира који се факултет уписује. С друге стране, рећи ћу и ово – о нашем граду се непрекидно прича на многим мјестима на којима се не би причало да није активности које чини наставни кадар ове академије. Наше сталне умјетничке активности, не само у овој земљи него на бројним адресама широм региона, па и много шире, омогућавају да се изнова у афирмативном смислу покреће прича о овој академији, односно о граду из кога та академија долази. И сам макар једном годишње самостално излажем негдје у окружењу. Мислим, такође, да се то у граду препознаје и правилно цијени.
- У ове три деценије академија је одшколовала више од 350 студената. Свакако да ће требињску академију у другим срединама у најбољем свјетлу представљати – њени свршени студенти који су у међувремену успјели да се афирмишу као умјетници, ликовни педагози и стручни радници, успјешни професионалци у некој креативној индустрији. Данас, кад идемо у сусрет значајном јубилеју – вјерујем да и на том плану академија има чиме да се похвали…
– Многи наши некадашњи студенти успјели су да се остваре, почевши од неког самосталног умјетничког рада па до укључености у друге различите сегменте друштва. Истина је да су они најбољи промотери ове установе. Имамо комуникацију са многима од њих. Имали смо и званичне посјете – кажем званичне, јер ту мислим на посјете неких наших бивших студената који су долазили као представници одређених установа културе или институција из области образовања. Није мали број таквих, што потврђује оно о чему смо малоприје говорили – да академија развија способност креативног мишљења, а онда – и укључивања у различите послове који се тичу, не само академске, већ шири друштвене заједнице. Има их који предају на умјетичким школама и академија. Почевши од ове академије, па и даље у окружењу. Дешава нам се и то да нам долазе студенти из истих подручја региона одакле су студенти долазили и некада раније. Што схватамо да су имали неку врсту препоруке да управо дођу овдје. У овом тренутку имамо и студенте који су напуштали студије у највећим центрима у региону, да би дошли овдје да студирају. Пронашли су овдје нешто што им више одговара, њиховој природи, бићу и начину рада. Академија у овоме тренутку има такав приступ да подстиче чешћу размјену – односно одласке студената на друге универзитете. Поменућу најскорији случај да је студенктиња посљедњу годину студија провела на једном веома старом и угледном европском универзитету – у Темишвару. Такође, да су нама дошли студенти са београдске академије умјетности, који су одређени период провели овдје на нашој академији. Да смо прошле године имали студента мастер студија са једног државног архитектонског универзитета у Русији, који је дио својих истраживања на мастер студију управо одрадио код нас. То све говори о укључености ове академије у међународне образовне токове. То свакако не би могло да се одвија да нису испуњени неопходни услови за тако нешто. У првом реду, говорим о компатибилности наставних планова и програма са умјетничким академија које су много старије од нас и које су у већим центрима. Усклађивању са нечим што је европски оквир академског образовања. То је нешто на чему се стално радило. И то су темељи на којима почива могућност успостављања комуникације. А онда остатак приче одвија се преко личних активности наставног кадра и преко препознавања њиховог значаја у умјетничком пољу и академском свијету. Та већа „видљивост“, која раније није постојала, отварала је врата сарадње са другим референтним адресама. Нисмо ми установа која се затвара у локалне оквире, него напротив – та врата држи отворена. Отуда и јесте случај да студенти који су се, рецимо, ове године уписали на нашу академију – долазе из једанаест градова и четири земље.
- Ове године за студирање на академији у Требињу било је више интересаната него што је слободних мјеста, а то у посљедње вријеме баш и није уобичајно на нашим вискошколским установама. На захтјев академије ресорно министарство је дало сагласност да се прошири број мјеста за упис. Такође, посебност академије у односу на друге требињске установе високог образовања је што студенти углавном долазе из других средина или сусједних држава…
– Најмање студената је из Требиња. Можемо причати и о томе шта су разлози. Често помињем ту потребу да се у Требињу коначно покрене средња умјетничка школа – ликовног усмјерења, макар једно одјељење. Јер није то важно само ради академије – важно је и ради самога града. Одговорно тврдим да је Требиње управо дјеловањем академије добило једну од квалитетнијих ликовних сцена у региону. И да се на темељу тога стварају даљи предуслови да тај сегмет ликовног образовања овдје јача – јер је потребан граду. Средња ликовна школа би се ослањала са кадар који излази из академије, али и онај који долази из других високошколских установа, јер би свакако поред предмета умјетничког карактера постојали и други општи предмети. Све то ствара потребе за читавим низом радних мјеста. Ми смо овдје да пружимо сваку могућу подршку. Да се креира наставни план и програм. Овдје се родио Атанасије Поповић, који је један од првих академских сликара ове земље. Овдје се родио Ристо Вукановић, који је заједно са својом Бетом творац прве умјетничке школе модерног типа у Србији, још у првим деценијама 20. вијека. Одавде је и Мирко Кујачић, који је значајан као један од пионира модернистичког приступа у српском сликарству у раним деценијама 20. вијека. Свакако би имало по коме да се назове та школа. И та школа би пуно тога донијела града, у многим аспектима онога што Требиње у овом тренутку покушава да направи – а то је да се развија као средиште културног живота.
Извор: Редакција/Радио Требиње/Аутор: Раде Савић